Jason Williamson i Andrew Fearn su svojim furioznim i sirovim stilom, osvežili muzičku scenu Britanije još pre više od decenije. Najnoviji i šesti po redu “Spare Ribs” je po mišljenju kritičara – njihov najbolji album do sada.
Dvojac iz Notingema, polemični Jason Williamson i multitalentovani Andrew Fearn, svojom buntovničkom filozofijom i elektro post punk muzikom, doneli promenu muzičkoj sceni Britanije još pre deset godina. Na svom šestom studijskom albumu “Spare Ribs” neponovljivim i jezivim smislom za humor, ogradjuju se od licemerja, nejednakosti i apatije, izražavajući bes i zbunjenost ka Britanskom establišmentu, zbog načina na koji se isti suočio sa Kovid-19 krizom.
Po prvi put Sleaford Mods imaju i goste na albumu, zapravo gošće: na “Nudge It” pevačicu Amy Taylor iz australijskog punk benda Amyl and the Sniffers, a na pesmi “Mork N Mindy” novu zvezdu britanske indie scene iz Lestera, Billy Nomates. Billy je postala saveznica Sleaford Mods od momenta kada im je poslala svoju muziku na Instagramu (Williamson se pojavio na njenom prvom albumu objavljenim u avgustu prošle godine).
“It’s captivating, their best album yet” The Times 5 stars
“Their best album yet” 5/5 NME
“Album of the Month” MOJO 4 Stars
“Richly detailed, brutally succinct lyrics are like weapons of mass verbal destruction” Sunday Times Culture, Album of the Week
“Never before has there been a greater need for the full Sleaford Mods treatment” Clash 8/10
“Faultless” – Gigwise 10/10
Nekoliko dana nakon uvodjenja prvog karantina u Velikoj Britaniji prošle godine, Jason Wiliamson je pretrpeo ozbiljne povrede ledja. Kao dvanaestogodišnji dečak morao je da operiše kičmu usled posledica izazvanog spina bifidom. Pošto su tokom karantina fitness dvorane bile zatvorene, Jason je opsesivnim treniranjem kod kuće isprovocirao staru boljku i u nestvarnim bolovima završio u krevetu.
Svoju furstraciju pretočio je u ekspolzivnu kretivnost iz koga se izrodio album “Spare Ribs”. U tom kretivnom procesu, neminovno je došlo do povlačenja paralele izmedju klaustrofobičnog okruženja britanskog mestašca u kome je odrastao, klaustrofobije sobe u kojoj se nalazio posle povrede kičme prošle godine (Top Room) i klaustrofobije izazvane karantinom. Andrew-u se zatim nadovezao i upotpunio pesme svojom muzikom, ali izmedju njih dvojice generalno nije postojala eksplicitna i velika konverzacija oko konceptualnog razvoja albuma:
“Ne dišemo jedan drugome za vrat” – kaže Andrew Fearn .
“Svestan sam da nema ničeg goreg od benda koji samo izdaje album za albumom, a koji onda zvuče isto. Mislim da se u mnogim pesmama bendova može osećati taj ‘porodjajni’ proces. Postoje bendovi koji su snimili bolje pesme od [novih] koje su izdali, ali bilo je previše ljudi koji su im disali za vrat.”
