ELIZABETH  WOOLRIDGE  GRANT ( 21. JUN 1986. ) JE PEVAČICA SA TLA SJEDINJENIH AMERIČKIH DRŽAVA, POZNATIJA POD IMENOM  LANA DEL REY.

Ono čime ova mlada dama pleni jesu tekstovi pesama, koje sama stvara. Teme su…Tuga, sreća, neuzvraćene ljubavi, nostalgija, melanholija , čežnja za nekim vremenom čiji deo nije ni bila.

Plasira vrednosti koje su izgubile na težini , i  još pregršt stvari koje , nažalost ne mogu opisati, jer se ne daju objasniti rečima.

Lana opčinjuje slušaoca i svojim nesvakidašnjim glasom, koji odstupa od kitnjaste scene današnjice i nekako naglašava novinu, na fundamentu “dobrog starog”. Ovdašnje mlade generacije ( pa i moja ) ne razumeju , da moraš ispoštovati muzičara, koji je prethodio tvom vremenu, a pri tom znati svoj muzički put. Na tom drumu se upravo  izgube, onda tumaraju  bez potrebe, i kako bi i sami rekli “smaraju”, a oko tog “smaranja” glavom klima neka oligarahna skupina , koja ništa ne oseća.

Ova mlada dama jedna je od retkih , čije će pesme, ostati upamćene, poput pesama legendi , koje još uvek u poznim godinama rade velike svetske turneje, a da pritom i dalje imaju najposećenije koncerte.

Lana je iz reda večitih sanjara,  nedokazanih slobodnjaka i  verujem , da je jedna od onih koji ne prihvataju savet, jer je svako različit, kao što je svaka životna situacija drugačija, samim tim, nema tog čoveka koji je apsolvirao život. Savet slobodno shvatite kao uvredu, jer proizilazi iz neostvarenih ciljeva samih “savetodavaca”.

Muzički spotovi često su nailazili na neodobravanje, pogotovu oni vezani za album “Born to Die”, no Bukowski je rekao “Oni su se smejali meni što sam drugačiji, a ja sam se smejao njima što su svi isti“ – neiživljena lica, koja prihvataju rutinu. Neka “divljina” i nedosanjani san u očima Lane Del Rey podseća na Jima Morrisona.

Ona , kao da za nečim još uvek traga, nadam se da će isto i pronaći, jer većina nije te sreće.

Autor: Milena Ilić