U ponedeljak, 26. aprila, u sali zaječarskog pozorišta “Zoran Radmilović” održan je komemorativni skup u čast nedavno preminulom osnivaču najdugovečnijeg rok festivala, njapoznatijem, najzaslužnijem zaječarskom muzičaru i frontmenu grupe “Zlatni Prsti” Momčilu Moši Radenkoviću. Legenda ne samo grada na Timoku, već legenda jugoslovenske rok scene. Milena Ilić uputila je zahtev čelnicima grada da se na Trgu oslobođenja u Zaječaru podigne spomenik osnivaču Gitarijade, Momčilu Moši Radenkoviću. 

U prisustvu porodice, prijatelja i poštovaoca , o Moši govorio je Zoran Aleksić Aleksa, hroničar zaječarske urbane muzike, autor knjige „Zaječarska rapsodija“. Oprostili su i profesorka, Anka Stanojević Aleksić i voditelj skupa Milena Ilić Mima, dok se putem video bima obratio Branimir Lokner, muzički kritičar .

 

Mošine kompozicije koje je snimio sa „Zlatnim prstima“ : „Budi hrabra“, „Zbogom ostaj mila moja“ „Ima nešto u tebi” izveli su zaječarski muzičari Vuk Petrović, Goran Jovanović Juca, Ivan Gogin, Boban Milošević, Nikola Milošević Bucko, Dr Mladen Jolić, Miroslav Milosavljević Miki i Srđan Perović. U okviru komemorativnog skupa pušten je i insert iz dokumentarnog filma „Tačno u centar“ autora Marka Grujića.

 

Jedan od intervjua sa Momčilom Mošom Radenkovićem
Novinar: Milena Mima Ilić 
 

Ja sam jedna od tri najkompetentnije osobe, jer su prvu Gitarijadu u Zaječaru napravili : Bane Radenković, moj brat i tadašnji basista Zlatnih Prstiju, Miroljub Trajković, tadašnji bubnjar i ja, Momčilo Moša Radenković.

Prilično prozaičan motiv je bio, nismo mi nešto bili vidoviti, pa ćemo sad da napravimo veliku manifestaciju ili ćemo da pospešimo mlade grupe i stvaralaštvo, već mi smo to napravili u četvrtak ili petak, za zimski raspust ’69 godine, jer se tada u nekadašnjem Domu Vojske sviralo subotom i nedeljom, pa ‘ajde da uzmemo još malo para i da dovedemo ljude i nekim drugim danima. Znači prva Gitarijada je bila za zimski raspust ’69 godine i već na leto je bila druga, te su u početku bile dve godišnje, letnja i zimska. I išlo je to tako nekoliko godina, dok nas ovi iz vlasti nisu pozvali i saopštili nam da mi to više ne možemo da pravimo, a tad nije moglo ‘oćeš-nećeš i mi smo na to pristali. Oni su to uzeli, preuzeli, jednostavno sabrali dotašnje održane Gitarijade i krenuli od nekog broja.

Na prvim gitarijadama u Domu JNA bilo je po 700 ljudi, jer više nije moglo ni da stane. Prvo se počelo sa grupama iz Zaječara, ali onda smo shvatili da u deset grupa sviraju 70% isti ljudi iz prostog razloga jer nije ni bilo toliko muzičara, pa smo mi to onda proširili prvo na Bor, pa onda i na region: Majdanpek, Knjaževac, Negotin, i onda je to tako i nastalo.

Sama zamisao posle prve Gitarijade (sve dok nam je nisu oteli) bila je da mi dovedemo mlade, kreativne i neafirmisane grupe, da dobiju priliku i šansu, što mislim da je jedino i bio ispravan rezon i što mislim da bi i danas trebalo da bude, tako da oni dobiju šansu da se vidi da postoje, da stvaraju nešto i da im to bude stimulans da stvaraju i dalje. 
Zlatni Prsti nikad nisu pobedili na Gitarijadi, jer smo mi bili organizatori, pa ne bi ni priličilo da se nešto tako desi. 
“Gitarijadu treba da vodi neko ko je roker u duši i po vokaciji, Gitarijadu treba da rade ljudi koji to vole da rade”. 

Gitarijada je imala uspone i padove, jedno vreme dok je bila u Domu Omladine to se svelo na svega stotinak ljudi i palo na jako niske grane, onda je pokojni Kosta Čauš dobio zaduženje da to organizuje i sve to krenulo je na bolje, dok u jednom momentu u tu celu pricu nije ušla Radio Televizija Beograd, što je bilo i na sreću i na nesreću. Na sreću jer je to jedan veliki medij, koji je bio potreban ovakvoj manifestaciji, ali na nesreću bilo je tu puno onih sa strane, koji su gledali svoj lični i finansijski interes, ako da su jedan dugi period Gitarijadu vodili nestručni ljudi.
Najveći pad Gitarijada je doživela te godine, kada je bila na Popovoj Plaži, gde joj nije bilo mesto i tada se desilo da je više ljudi bilo po zaječarskim kafićima nego na Gitarijadi.

Zaječar ima brend, ali taj brend treba gajiti i čuvati, a ne busati se u grudi. Svaka čast Centru za kulturu i naporima njihovog direktora, ali on čovek i ne može da uradi puno toga bez para.

I ne može pred sam početak Gitarijade da se ne zna kad će ona da bude, nekada se tačno znalo da je Gitarijada zadnjeg vikenda u avgustu i nije bilo sile da to promeni, jer tako rade ozbiljnio festivali i gradovi. 

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here