Beogradski RAPIDFORCE je jedan, od retkih  treš metal bendova kod nas sa toliko godina “radnog iskustva” na sceni. Mozak benda, Kole Bogdanović ove godine, kako kaže, proslaviće 30 godina u muzici, tako da “neki današnji klinci imaju manje godina života, nego što on ima muzičkog staža”. Ekskluzivno za GiZa Magazin rekao je, mada ne voli da govori o tome, kako je 2006. godine doživeo veliko razočarenje, kada je srpska postava benda Paul Di’Anno-a bila odabrana i pozvana od njegovog menadžmenta da krene sa njim na turneju po Rusiji, a nakon toga nastavi dalju turneju po Evropi i svetu, ali su tadašnje sankcije prema Srbiji sve to oterale u nepovrat. Saznali su da je za gotovo svaku zapadnu zemlju bila potrebna viza, što bi za njihovo putešestvije bila strašna „kočnica“, pa su morali da odustanu.Rapidforce radi na novim pesmama i očekuje ih ulazak u studio. 


foto: facebook RAPIDFORCE

 

  • „Rapidforce“ je počeo svoju priču 1990. godine. Kakva je bila tada Metal scena na ovim prostorima? Kakva je sada po tebi i da li možeš da povučeš paralelu, dobro i loše?

Pitanje je na mestu, jer se tadašnja Metal scena bavila isključivo samom sobom (svako za sebe, a sa velikim poštovanjem prema drugim bendovima, koji idu istim kolosekom) i 99% autorskim radom, što su i fanovi umeli da cene. Nije postojao nikakav retro, ni cover, ni tezgarenje; išlo se samo napred. Znam da je gomila muzičkih ideja „upotrebljena“, ali uvek može da se ide prema progresu, a ne da se „tugaljivo“ okrećemo i gledamo šta je bilo iza nas, već da to stalno nadograđujemo.

Danas bendovi rade po nekim drugačijim principima, albumi se snimaju češće kod kuće, a manje u studiju (automatski imamo ogromnu količinu amaterskog i nekvalitetnog rada). Tome doprinosi i katastrofalna ekonomska, politička, a najviše situacija u kulturi, koja nas sve „zavija u crno“ i priteruje u mišiju rupu, da bismo na kraju iz nje delovali i radili, što je (svi će priznati) veoma teško, do gotovo nemoguće. To nije bio slučaj ’90-ih, iako smo bili pod totalitarnim režimom (ha, ha, ha… a kao sad nismo!?). Imali smo bar izlazak u medije, od novina, preko radija i na kraju više televizijskih stanica, gledanosti po celoj Srbiji, pa i šire, na kojima smo imali usko specijalizovane, Metal-HC-Punk emisije. Zato je na RF-ove i koncerte ostalih bendova, dolazio daleko respektabilniji broj fanova i publike i nije ih mrzelo da se pojave i pruže nam podršku. Umesto 50-100, u najboljem slučaju 150, imali smo najmanje 300-350 ljudi na svirkama, a često i mnogo više, tako da se znalo za šta se svira.
Današnji Metal muzičari nemaju izlaz ni na jednu TV stanicu, ali zato „imaju“ internet, koji ne predstavlja ni desetinu značaja televizije. Preko interneta nam gomila raznih „ubica muzike“, bez dozvole postavlja albume, narod ih skida u mp3 formatu („ražalovanoj“ digitalnoj ekstenziji) i tako svi gube i muzičari sredstva za dalji rad i fanovi zvučno-produkcijski kvalitet, a sve dobijaju samo neki pojedinci, bokseri života kojima ništa nije sveto. Sve se pretvorilo u jedan običan „seoski grabež“, u kom moraš da se snađeš među gomilom ljudi, koji su se pretvorili u neku vrstu lovaca, a status i eventualni dobitak u muzici shvataju kao lovinu.
Zato mislim, da bi trebalo da se svi udružimo na bazi bendova i muzičara (u Srbiji je to malo sporna stvar, jer se uvek umešaju neki ljudi sa strane, koji nemaju veze sa bendovima i muzičarima) i da pokušamo, da na taj način delujemo i zaštitimo svoja profesionalna i muzičarska prava.

 

  • Iza sebe imaš dugu karijeru, možda neke tvoje kolege imaju isto toliko godina života, a opet Rapidforce ima uvek nešto novo da ponudi i daleko veći entuzijazam i energiju na bini od ostalih metal bendova kod nas. Kako to komentarišeš?

 

Da, imam prilično dugu karijeru, a ove godine slavim jubilarnih, 30 godina u muzici (neki današnji klinci imaju manje godina života, nego što ja imam muzičkog staža).

Elem, vaspitavalo me je „neko drugo vreme i neka druga ulica“, za razliku od ovog vremena kroz koje sada idemo. Imali smo i teških trenutaka kao što je oduvek bilo, ali smo imali i šta da naučimo i kroz to da budemo radosni i puni entuzijazma. Postojao je neki redosled, hijerarhija, kojih danas nema ni za lek (svi se biju za mrvice, a ceo ’lebac im je ispred nosa), a veoma su potrebni da mlađe generacije nauče kako treba da se ponašaju, sa više sloge, aktivnosti i saradnje između bendova. Nikako onako, kako ih uče na sadašnjim najgrđe isfiltriranim i najnegativnije isprogramiranim medijima, a to je, da se snalazimo kako znamo i umemo u ovoj mutnoj turbo-folk vodi, što nas i dovodi do pada morala, a samim tim i muzičkog, pa i ljudskog kvaliteta.
Zato mlađi treba da se osvrnu na neke starije vrednosti, ne bi li na bini bili snažniji i energičniji u odnosu na ono kakvi zaista jesu, a mogli bi daleko više!

  • „Turbulencije“ u vidu članova, jesu „prokletstvo“ svakog benda, a Rapidforce ih je najviše imao na samom početku karijere, zašto?

Ha, ha, ha… to je isto kao da me pitaš, zašto kijam, ili kašljem, a ja ti odgovorim da je zbog bolesti. Šalu na stranu, ti ljudi koji su bili u bendu, a više nisu, morali su da odu, da ne bi „organizam oboleo do smrti“. Naravno, ne kažem da su oni bili zlo i bolest, ali jednostavno bend nije mogao da se nosi sa njihovim, uglavnom ličnim problemima, koji su isplivavali na površinu i pravili velike smetnje. Mi se u pricipu ne okrećemo nazad, tako da pređemo na sledeće pitanje…

  • U biografiji benda se navodi, da ste prvi ozbiljan skok imali tek nakon 2000. godine, zapravo nastupom na Heavy Metal festivalu u Beogradu 2002. Zašto tu godinu uzimate, kao jednu od bitnih za bend?

Mi smo se na tom festivalu pojavili posle 6 godina pauze, pa je normalno da taj događaj uzimamo kao veoma bitan za bend, ali ne piše baš doslovce, onako kako si navela, već malo drugačije (čisto da ne dođe do zbunjivanja auditorijuma):

Nakon 5 i po, 6 godina, bend počinje da čini prve ozbiljne korake ka povratku na scenu. Nekoliko svirki i manjih nastupa i konačno u martu 2002. godine “HEAVY METAL FESTIVAL” u  Beogradu, koji je bio svojevrsna smotra tadašnje scene, gde je prezentovana prava snaga benda u tada aktuelnoj postavi.

  • Verujem da si na sledeće pitanje odgvorio mnogo puta, ali ukoliko možeš i želiš, udovolji GiZa Magazinu. Kako je došlo do saradnje sa recimo Paul Di’Anno-om i šta je za tebe značio nastup sa istim?

 Naravno, ovo pitanje mi je postavljeno bar hiljadu puta, ali vas potpuno razumem, jer to fanove i čitaoce uvek zanima.

Godine 2005., dobio sam poziv za svirku sa Paul-om od organizatora Bojana, „srpskog zeta“ Max Cavalera-e, a zadatak mi je bio, ne samo da se lično dobro navežbam, nego i da predložim ostatak ljudi za bend, pa da i njih „doteram u red“.

Jasno, svirali smo pesme od Iron Maiden sa prva dva albuma (meni najdraža), a srpski „Killers“-i su to obavili besprekorno, pa nas je i sam Di’Anno izuzetno pohvalio na odrađenom poslu. Svirali smo 27. maja u Novom Sadu na Moto Festu, pred nekoliko hiljada ljudi, a sutradan u Domu Omladine u Beogradu.

Velika je stvar svirati sa jednim ovakvim R’n’R divom kao što je Paul, jer mnoge stvari naučiš, a mnoge i sam uvidiš, kako se postaje prekaljeni muzičar.
Inače, ovo sada prvi put kažem za javnost i ekskluzivno je, a izbegavao sam, jer je u pitanju moje veliko razočaranje. 2006. godine, početkom marta, ista srpska postava benda Paul Di’Anno-a, bila je odabrana i pozvana od njegovog menadžmenta (između još 3 benda iz EU, što je ogromna čast), da krene sa njim na turneju po Rusiji (nekih 20-ak gradova), a posle da nastavimo dalju turneju po Evropi i svetu, ali su tadašnje sankcije prema Srbiji sve to oterale u nepovrat. Oni su saznali, da nam je za gotovo svaku zapadnu zemlju bila potrebna viza, što bi za njihovo putešestvije bila strašna „kočnica“, pa su nas obavestili da odustaju.

Na žalost, ovo je samo jedna lepa priča sa depresivnim krajem, kako to u Srbiji veoma često biva…

 

foto: Milena Ilić
foto: Milena Ilić

 

 

  • Bio je tu recimo i Max Cavalera… Da li postoji još neko sa kime bi možda želeo da se nađeš na taj način, na bini?

Da, svirao sam na Exit-u ’06 i sa Max-om i sa Dan Lilker-om, čuvenim basistom projekta S.O.D. i bendova Nuclear Assault-a, Brutal Truth-a, a pre svega, originalnim basistom Anthrax i to je bilo neponovljivo iskustvo kao i sa Di’Anno-om. Max tada nije poveo sa sobom svog tehničara, pa sam ja bio primoran da mu na neki način budem roudi (štimujem gitaru, pravim zvuk na pojačalu itd…), zašta mi se čovek najiskrenije zahvalio.

Svi pomenuti sa kojima sam imao saradnju, zaista su sjajni ljudi i privatno i profesionalno i bez obzira na to, šta pričaju novine o Paul-u, on je jedan veliki čovek, koji radi za UNICEF i pomaže deci širom sveta, a ne pravi od toga reklamu, kao na primer Angelina Jolie!

Što se tiče mojih želja, sa kim bih još voleo da sarađujem, tu se nalazi cela stara legendarna Thrash ekipa od Anthrax, Slayer, Exodus, Heathen, pa preko živih članova Pantere, ali i sa starom gardom (što bi mi bila i najveća čast), kao što su Black Sabbath, Led Zeppelin (Page, Plant), Mc5, Judas Priest, Motorhead & Lemmy, Kiss… veliki je to „voz“ u svakom pogledu, a ovo su samo velike želje.

  • Nastupili ste sa SOULFLY ekipom u SKC-u i onda jedna grandiozna stavka vaše karijere u vidu predgrupe SLAYER-u, u Beogradskoj Areni. Približi nam malo to iskustvo.

Događaji ovakvog tipa, za svakog muzičara predstavljaju jedno ogromno iskustvo i novo saznanje (gde si pozicioniran, t.j. gde ti je mesto u ovom poslu). Pošto sam već imao prilike da upoznajem velike likove Heavy Metal muzike i radim sa njima, Max i Soullfly su mi (nam) u tom slučaju već bili prilično bliski, a svirka RF-a ispred njih, bila je samo rezultat i potvrda našeg dotadašnjeg rada. Posle svirke, okupila se nekolicina fanova (njih desetak), da nas pozdrave i kažu nam, da smo bolje zvučali i od samog Soulfly-a (ja to ni na koji način ne mogu da potvrdim, ali bih stvarno želeo da je tako bilo).

Sa Slayer-om je bila drugačija priča, pošto su oni u svakom pogledu institucija. Kerry King i svita su zastrašujuća Metal mašinerija i sa njima nema šale.

Slayer-ov binski menadžer (izvesni Mark) nam je omogućio tričavih, a za nas ipak ogromnih 20 minuta sviranja na njihovom stage-u. Ono što nas je najviše fasciniralo, ali u trenutku i ostavilo bez teksta je, kada nam je Mark rekao, da smo jedan od boljih bendova koje je čuo kao support Slayer-u i da po njemu spadamo u red takvih, koje bi svrstao za support na kompletnoj svetskoj turneji. Obzirom da je on zadužen samo za odabir lokalnih support bendova, nije bio u mogućnosti da nam tako nešto i obeća, ali je obećao da će nam pužiti pomoć, koliko god je u mogućnosti. Na nama je da uradimo nešto novo, iskontaktiramo ga, a šta će biti od toga, to niko ne bi mogao da predvidi.
U svakom slučaju, ogromna je čast i veličanstven osećaj, deliti binu sa ovakvim veličinama kao što su, Max Cavalera, Kerry King, Gary Holt, Tom Araya, Paul Bostaph i ranije pomenuti, Paul Di’Anno i Dan Lilker.

  • Poslednji nastup imali ste 20. decembra 2014. i možda je još uvek rano u godini postaviti ovo pitanje, ali kada vas možemo uskoro videti, čuti i gde?

Što se koncerata tiče, za sada ne planiramo ništa naročito, jer bi trebalo da uđemo u studio i snimimo vokale za dve, ili tri pesme, ali nas to neće sprečiti da sviramo tamo, gde bi nam iz organizacije tog dotičnog koncerta, ponudili kvalitetne uslove.

  • Na čemu trenutno radite?

Kao što rekoh, uskoro treba da uđemo u studio. Radimo na novim pesmama, ali ćemo za sledećih pola godine, ili malo duže, da izbacimo 2-3 singla i svaki bi trebalo da ima video zapis, ali sve to zavisi od okolnosti u kojima ćemo biti u datom trenutku.

  • Danas je dosta festivala namenjenih mladim muzičarima i sredstva komunikacije su enormno napredovala, ipak bez obzira na vreme, šta je to što se nije promenilo, a moraš da imaš da bi bio zapažen, uspeo i opstao?

Najveći kriterijum za uspeh jednog benda uvek je bio upravo njegov kvalitet, jer u suprotnom može donekle da se prosperira, pogotovo u Srbiji gde je parktično sve na „vezu i preko drugara“, ali posle toga sve brzo tone, tako da imamo mnogo propalih „velikih“ priča o srpskim bendovima.

Naravno za mlade muzičare, ima mnogo festivala, ali je velika većina njih na veoma niskom profesionalnom nivou, ne misleći pri tome samo na kvalitet bine i opreme, već i na neodgovoran odnos velikog broja organizatora istih, kako prema bendovima, tako i prema sredstvima informisanja i reklami samih bendova (većini njih je najbitnije da se isprodaje piće i eventualno klopa, kao u kafani), što upropaštava kompletnu sliku o radu bendova, a samim tim skida kvantitet publike koja dolazi na te događaje, mada za to postoji još tušta i tma razloga, a evo i njih…

Mislim da mi u Srbiji imamo jedan veliki nazadak u reklami i sve ukupno izlasku na medije, bar što se R’n’R-a tiče, a to sam već pomenuo u ovom intervjuu, jer u stvari, bendovi su spali na to da imaju samo kompjuter i internet kao mogućnost predstavljanja, koji publika ne shvata kao vid neke prezentacije, već samo kao dodatnu zabavu. U ne tako davnoj prošlosti, kada se bend pojavljivao na TV-u, novinar ih intervjuiše, pusti se neki video-klip (bilo studijski, bilo live), tada taj isti bend postaje daleko zanimljiviji fanovima, jer je tako pomalo nedodirljiv i daleko više dobija na značaju, ljudi počinju da ih shvataju veoma ozbiljno i čarolija počinje. A danas, mi lično, ili naša produkcija, postavimo video na YouTube, pa ga još postavljamo na Facebook, pa fanovi daju javno svoje mišljenje u vidu komentara, pa čak i pisanja u inbox, onda sve katastrofalno mnogo gubi na značaju. Mi (bendovi) tada nismo više toliko „veliki i zanimljivi“, već počinjemo da padamo na nivo „ortaka“, a to je u ovom poslu pogubno.  I ovo je jedan veliki razlog što imamo ovaj sunovrat brojnosti publike na svirkama, (o prodaji izdanja i da ne pričamo, kada je globalnu mrežu zapljusnulo zlo nazvano mp3) jer, ko će stalno da dolazi na svirke „drugarima“, pogotovo kad „sve to može da gleda i na internetu i da se sa njima do mile volje dopisuje i zeza“. Ja sam bio preneražen, da gomila njih ne dolazi ni na koncerte velikih svetskih bendova, upravo zbog pomenutog, kao… „pa gled’o sam to na YouTube, zašto sad moram i da odem na koncert…“. E, to je esencija današnjeg pogleda na R’n’R muziku, bar među mladim ljudima u Srbiji, a sve je to posledica uticaja domaćih medija, u sprezi sa već pomenutim Facebook-om i YouTube-om i zato bendovi nemaju veći domet od ovog na kom se sada nalazimo.

Da bi bendovi iole uspeli da se spasu ovog i ovakvog zla, moraju da urone u to „živo blato“ i sa najvećim naporom izvuku iz njega nešto, što ja ne bih umeo da imenujem, ali za sada, ne bih mogao ni da nazovem nekim velikim napretkom.

  • Poruka za kraj intervjua?

Čitajući ovaj tekst, mnogi će primetiti da sam prilično proširio i usivio priču u odnosu na postavljena pitanja, ali sam osetio za shodno, da napišem ono što je realno i da sve stvari nazovem svojim pravim imenom i ukoliko svi budemo tako pričali, ali i radili, možemo da očekujemo, da idemo napred!

Ali, ako se budemo i dalje krili i prećutkivali sve loše stvari i bacali ih „pod tepih“, ne možemo ništa bolje da dobijemo od ovog, što nam se inače dešava.

I na kraju, poruka svim R’n’R, Metal, Punk i HC bendovima:

DRAGI DRUGARI I PRIJATELJI, AKO ŽELITE DA NAM SVIMA BUDE DALEKO BOLJE I DA NAŠ RAD POČNE KONAČNO DA SE CENI ONAKO KAKO TREBA, DRŽITE SE SVI ZAJEDNO, POMAŽITE SE I PODRŽAVAJTE MEĐUSOBNO I POŠTUJTE TUĐ RAD ISTO KOLIKO I SVOJ, JER SE SVI KUVAMO U ISTOM LONCU! ŽIVELI!!!

 

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here