Džejms Daglas Morison (James Douglas Morrison) rođen je na današnji dan, 8. decembra 1943. godine u Melburnu. Pevač, tekstopisac i pesnik, naravno, vođa grupe „The Doors“. Smatran je za jednog od najharizmatičnijih pevača u istoriji rok muzike. 

Jim_Morrison_1969Takođe je i autor nekoliko knjiga pesama, kratkih dokumentarnih filmova i ranih muzičkih spotova. Morisonova smrt u 27. godini je zaprepastila njegove obožavatelje. Okolnosti njegove smrti i tajna sahrana su bile predmet beskrajnih glasina i igrali su značajnu ulogu u mistici koja nastavlja da ga okružuje.

Morison je škotskog porekla i sin admirala Džordža Stivena Morisona i Klare Klark Morison, koji su se upoznali na Havajima, gde je Stiv Morison, tada zastavnik, bio stacioniran.Trudna Klara Morison se preselila u Klirvoter, Florida 1943. godine da živi sa svekrom i svekrvom, dok je Stiven obučavan za pilota u obližnjoj bazi mornarice Sjedinjenih Američkih Država. Kada je njegova pilotska obuka bila završena, u proleće 1944, krenuo je da služi na Pacifičkom frontu za vreme Drugog svetskog rata. Klara je ostala na Floridi sa tek rođenim sinom. Vremenom, Morison je dobio mlađu sestru Anu i brata Endija.Kao što bi se očekivalo u vojničkom domu, Morisonov otac i deda su bili strogo disciplinovani. Međutim, Morison je kasnije pripovedao, sa malo ironije, da je Klara, kada je njegov otac bio kod kuće, bila ta koja je bila admiralov zapovednik.

Prema Morisonu, jedan od najznačajnijih događaja u njegovom životu se desio 1947. tokom porodičnog putovanja u Novi Meksiko. On je taj događaj opisao ovako:

Prvi put sam otkrio smrt… Majka, otac, baba, deda i ja smo se vozili kroz pustinju u zoru. Kamion sa Indijancima je udario u kola ili tako nešto. Bilo je Indijanaca razbacanih po putu, krvareći do smrti. Ja sam bio samo dete, tako da sam ostao u kolima, dok su otac i deda otišli da provere to. Nisam video ništa… Sve što sam primetio je bila čudna crvena boja i ljudi koji leže unaokolo, ali sam znao da se nešto desilo, zato što sam mogao da iskopam vibracije ljudi oko mene i odjednom sam osetio da ni oni ne znaju šta se dogodilo više nego što sam ja znao. To je bio prvi put da sam osetio strah… i osetio sam u tom trenutku da su se duše tih Indijanaca, možda jednog ili dvojice, kretale unaokolo i da su sletele u moju dušu, a ja sam bio poput sunđera, spreman da sedim tamo i upijam.

To uverenje ga neće napustiti do smrti; čak i u pesmi „Peace Frog“, sa albuma „Morrison Hotel“, opisuje to iskustvo. Oba Morisonova roditelja su tvrdila da se taj događaj nikada nije desio. U mnogim svojim komentarima o tom događaju, Morison je tvrdio da je bio toliko potresen zbog nesreće da su mu čak roditelji rekli da je imao ružan san, da bi ga smirili. Bez obzira da li je događaj bio stvaran, zamišljen ili isfabrikovan, Morison se držao toga i ponavljao je činjenice o toj slici u svojim pesmama, poemama i intervjuima.Morison je maturirao u gimnaziji „Džordž Vašington“ u Aleksandriji, Virdžinija, juna 1961. Prateći njegovog oca, cela porodica se preselila u južnu Kaliforniju avgusta iste godine. Džim je još jednom poslat da živi sa babom i dedom u Klirvoteru, gde je pohađao koledž „Sent Peterburg“.Međutim, život sa strogim trezvenjačkim starcima bio je težak za Morisona, koji je voleo alkohol. Kasnije se prebacio na Državni univerzitet Floride u Talahasiju. Januara 1964, uprkos roditeljskim prigovorima, Morison se konačno uputio u Los Anđeles, gde je nastavio svoje nezavršeno studiranje na Univerzitetu Kalifornije, upisavši se na studije filma.

Pošto mu je otac bio mornarički oficir, Morisonovi su se često selili. To je za posledicu imalo da je Džimovo rano školovanje bilo stalno prekidano dok se premeštao iz škole u školu. Ipak, pokazao se kao inteligentan i sposoban đak posvećen časovima književnosti, poezije, religije, filozofije i psihologije. Međutim, Morisonova sklonost za akademskim poslovima je pod velikom senkom njegove reputacije odmetnika i hedoniste, ali ova interesovanja su se jasno odrazila u njegovom razvoju kao pesnika i od velike su važnosti za razumevanje njegove vizije muzičkih nastupa ukopčanih sa elementima pozorišta.

Biografi su konstano ukazivali na pisce i filozofe koji su uticali na Morisonovo razmišljanje i ponašanje. Još dok je bio tinejdžer, Morison je otkrio rad filozofa Fridriha Ničea. Takođe je bio privučen simbolističkim pesnicima iz 19. veka najviše engleskim pesnikom Vilijamom Blejkom i francuskom pesnicima Šarlom Bodlerom i Arturom Remboom. Bitnički pisci, kao na primer Džek Keruak i njegov roman „Na drumu“ (engl. On the Road), imali su, takođe, jak uticaj na Morisonove poglede i načine izražavanja. Takođe je bio privučen francuskim bitničkim piscem Lujom Ferdinandom Destušom, poznatijim pod imenom Selin. Selinova knjigaPutovanje do kraja noći i Blejkovo Predosećanje nevinosti (engl. Auguries of Innocence) odjekuju kroz Morisonovu ranu pesmu „End of the Night“. Morison je čak upoznao i sprijateljio se sa Majklom Maklurom, vrlo poznatim bitničkim pesnikom koga je cenio. Maklur je uživao u Morisonovim stihovima, ali je još više bio zadivljen njegovom poezijom i ohrabrivao ga je da razvija svoje umeće.

Morisonova vizija umetnosti i psihologije predstave je bilo obojeno radovima dramskog pisca Antonina Artoa, tvorcem Pozorišta i njegove zamene i Živim pozorištem Džulijena Beka.

Ostali radovi su povezani sa religijom, misticizmom, antičkim mitom i simbolikom su bili od stalnog interesa, posebno Heroj sa hiljadu lica Džozefa Kembela. „Zlatna grana“ Džejmsa Frejzera takođe je postala izvor inspiracije i oslikana je u uvodnim redovima pesme „Not to Touch the Earth“.

Morison je posebno bio privučen mitovima i religijom Indijanaca. Još dok je bio u školi, njegova porodica se preselila u Novi Meksiko, gde je mogao da vidi neka mesta i artefakte važne za Indijansku kulturu. Ova zanimanja su bila izvor mnogih veza sa stvorenjima i mestima, kao što su gušteri, zmije, pustinje i drevna jezera koji se pojavljuju u njegovim pesmama i poeziji. Radnje indijanskih šamana u bile ugrađene u neke Morisonove pokrete na sceni.

Nakon diplomiranja filma na UCLA, 1965, Morison je vodio boemski život na obližnjoj plaži Venecija. Zbog režima sa malo hrane i mnogo LSD-ija, 1966, nekada punačak Morison, oblikovao se u boga roka, učinjenim besmrtnim u čuvenoj seriji crno-belih slika koje je snimila Džoel Brodski. Poznata pod imenom „Sesija mladog lava“, uključivala je kultnu pozu razapetog Hrista, koja je bila na omotu ploče Best of the Doors.

Morison je zapanjio kolegu sa UCLA Reja Manzareka čitanjem svojih stihova za „Moonlight Drive“ i njih dvojica su osnovali Dorse. Uskoro im se pridružio bubnjar Džon Densmor, a gitarista Robi Kriger je primljen na Densmorovu preporuku i odmah je dodat u postavu.

Ime Dors („Vrata“) dolazi od imena knjige Oldusa Hakslija, Vrata opažanja, koje je pozajmljeno iz citata Vilijama Blejka: Kada se vrata opažanja očiste, bilo koja stvar će se pojaviti čoveku onako kako jeste, beskrajna. Vrata se mogu smatrati kao prelaz između dva sveta; ne znaš šta se dešava u drugom svetu ako ne pređeš prelaz. Kako je Morison to iskazao: Postoje poznate i nepoznate stvari, a između njih su vrata.

Zvuk Dorsa je bila značajna novina, kojom je dominirao Morisonov dubok, zvučan bariton protiv Manzarekovih klavijatura, Krigerovog gitarskog stila pod uticajem flamenka i klasike, i Densmorovog tečnog udaranja u bubanj. Dorsi su bili jedinstveni, jer nisu imali bas-gitaru u postavi. Manzarek je obezbeđivao bas na tek izdanim Fenderovom bas-klavijaturama. Iako su Dorsi snimali sa bas-gitaristom, na koncertima su se pojavljivala njih četvorica.

Što se tiče stihova, Dorsi su razvili novu podlogu za muziku, sa Morisonovim kopleksnim, punim iluzijama stihovima koji su istraživali teme poput seksa, misticizma, droga, ubistva, ludila i smrti. Iako je Morison poznat kao onaj koji je pisao tekstove za grupu, to nije sasvim tačno, jer je on uvek bio na mukama da se izrazi. Značajan doprinos, što se tiče stihova, dao je Kriger, koji sam ili zajedno sa Morisonom napisao neke od najvećih pesama grupe, ukljućujući „Light My Fire“ i „Touch Me“.

Morisonovo i Manzarekovo studiranje filma se brzo iskoristilo. Decenije pre nego što će video-spotovi postati uobičajenost, Morison i „Dorsi“ su snimili promotivni film za „Break On Through“, koji je bio njihov prvi izdani singl. Spot je bio prost, ali profesionalno urađen. Sadržao je sva četiri člana grupe dok izvode pesmu na zatamnjenoj sceni sa naizmeničnim kadrovima i krupnim planovima izvođača dok je Morison izgovarao tekst. Morison i Dorsi su nastavili da prave inovativne spotove, uključujući one za „Unknown Soldier“ i „People Are Strange“.

„Dorsi“ su prvi put primećeni na nacionalnoj sceni u proleće 1967, nakon potpisivanja za „Elektra Rekords“. Singl, koji je napisao Kriger, bio je hit juna 1967. Tri meseca kasnije, Dorsi su se pojavili u Šou Eda Salivana, popularnoj emisiji nedeljom uveče koja je predstavila mladog Elvisa Preslija, a kasnije i Bitlse Americi.

Izdavanjem drugog albuma „Strange Days“, „Dorsi“ su postali jedan od najpopularnijih rok bendova u SAD. Njihova mešavina bluza, džeza i roka sa primesama psihodelije nikada ranije nije bila poznata. Repertoar Dorsa je uključivao originalne pesme i karakteristične obrade, kao što su nezeboravna obrada Alabama Song Bertolda Brehta i operete Kurta Vila „Rise And Fall City of Mahagonny“. Četvorka je takođe uspostavila novo tlo za rok muziku njihovim daljim radovima, uključujući čuvene pesme „The End“ i „When a Music’s Over“ i proširenu svitu koju su svirali na koncertu „Celebration of Lizard“.

Krajem šezdesetih, pritisak života pop zvezde je počeo da uzima danak nad Morisonom i nekada vitak pevač je počeo da se goji zbog svog intezivnijeg pijančenja. Iako ga omot albuma iz 1970. „Absolutely Live“prikazuje kao doteranog, sveže obrijanog u kožnim pantalonama, ta fotografija je zapravo bila slikana 2 godine ranije. Za vreme turneje na kojoj je album snimljen, Morison je bio kilograma teži. To je bilo za vreme dok je pokušao da pobegne od imidža kralja guštera, pustio je bradu i počeo je da nosi obične široke pantalone i majice.

Morison je živeo slavno po često ponavljanom citatu Vilijama Blejka: „Put razuzdanosti vodi ka palati mudrosti“. Čak i pre stvaranja Dorsa, uzimao je velike količine LSD-ja, ali se ubrzo po stvaranju grupe prebacio na alkohol, koji je počeo da pije u velikim količinama i govoreno je da je učestvovao je u raznim bahanalijama. Nekada je dolazio na snimanja pijan (može se čuti njegovo štucanje u pesmi „Five to One“). Na kraju mu je to uzelo danak.

Tokom koncerta u Majamiju 1969, pijani Morison je optužen i naknadno osuđen zbog nepristojnog ponašanja i navodne javne golotinje. Taj događaj je rezultovao sa mnogo negativnog publiciteta i otkazivanja mnogih zakazanih koncerata.

Zbog Morisonove kazne, Dorsi su počeli da menjaju pravac uspešnim izdavanjem albuma „Morrison Hotel“. Album je sadržao mnogo gitarskog, orijentisanim bluzom zvuka i primećivalo se da se grupa vraća njihovim bluz korenima. U to vreme su imali samo hrpu Morisovih tekstova koji su napisani u ranim danima grupe i koji su obezbeđivali većinu materijala za prve tri ploče.

Nakon poduže pauze, grupa se ponovo okupila da bi snimila krajem 1970. da bi snimila ono što će se ispostaviti kao poslednja ploča sa Džimom Morisonom, „L.A. Woman“. Ona je učvrstila povratak grupe svojim muzičkim korenima i uključivala je pesme koje će ubrzo postati jedne o njihovih najpopularnijih, uključujući naslovnu pesmu, „Texas Radio and the Big Beat“ i ep „Riders on the Storm“.

Album „L.A. Woman“ je takođe svedočio o drugoj većoj promeni u karijeri grupe. Ubrzo nakon što je počelo snimanje, producent Pol Rotčild, koji je nadgledao sve njihove ranija snimanja, napustio je projekat, a dugogodišnji inženjer Brus Botnik je došao kao zamena i uradio je album za koji su mnogi obožavaoci mislili da je njihov najbolji od debija 1967. Album je takođe pokazao rastuću zrelost Morisonovog pevanja; neki od njegovih vokala su snimljeni u sobama za odmor studija Dorsa, zahvaljujući njihovoj odličnoj akustičnosti, što se posebno tiče kvaliteta odjeka.

Među Morisonovim poznatijim nadimcima su Mr. Mojo Risin, anagram njegovog imena i „Lizard King“, iz stiha njegove čuvene poeme „Celebration of the Lizard“, dela koji se pojavio na albumu Dorsa iz 1968,„Waiting for the Sun“, a koji je snimljen u završenom obliku na albumu „Absolutely Live“.

 

Morison se marta 1971. preselio u Pariz, sa namerom da napravi pauzu od koncerata i da se koncentriše na pisanje. Nadajući se da će vratiti svoj život na pravi put, Morison je oslabio i obrijao bradu.

Umro je ubrzo nakon toga, 3. jula 1971, u svojoj kadi u 27. godini

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here