Koncertni album Vlade Divljana i Ljetnog kina „Live@Tvornica kulture“ na godišnjicu rođenja Vlade Divljana, 10. maja, za područje Srbije na CD-u objavila je promoterska kuća Long Play.


foto: Rudi Uran
foto: Rudi Uran

Album snimljen 5. aprila 2014. godine na koncertu u zagrebačkoj „Tvornici kulture“ dragocen je dokument koji kroz dvadeset pesama iz svih delova karijere Vlade Divljana (1958-2015) učvršćuje njegov status kao jednog od najznačajnijih i najtalentovanijih autora Srbije i bivše Jugoslavije. Ljetno kino na čelu sa zagrebačkim gitaristom Mladenom Maksom Juričićem svojom neobičnom postavom i aranžmanima (akustične gitare, ukulele, harmonika, stand up bubanj…), po mišljenju samog Divljana, donelo je „plesni i vedri duh“ Mediterana i „jednu potpuno novu dimenziju“ njegovim pesmama. „Live@Tvornica kulture“ to jasno pokazuje, od horski raspevane verzije prvog singla Idola iz 1980. godine „Retko te viđam sa devojkama“ do nadahnutih izvedbi klasika kakvi su „Maršal“, „Rusija“ i „Nebeska tema“, sa remek dela beogradskog novotalasnog sastava „Odbrana i poslednji dani“ (1982). Tu ravnopravno stoje i stvari kasnije Divljanove samostalne karijere poput „Samo jednu ljubav imam“, „Odnesi me“, „Svakog jutra“ i „Kad te vidim“. Poslednje dve su u izvedbama sa Ljetnim kinom postale „Najlepša“ i „Vodim te na more“, koje su prethodno zabeležene na mini albumu Vlade Divljana i Ljetno kino Big Banda „Četiri godišnja doba“ (Aquarius Records 2012).

​“Rekao bih da su sve pesme u novom ruhu dobile neki novi duh. Pomalo smo promenili aranžmane, a neke smo pesme praktično ‘prevrnuli’. No trudili smo se da ne izgubimo tu neku izvornu, mladalačku energiju koju te pesme nose u sebi„, objašnjavao je Divljan u jeku koncertnih aktivnosti sa Ljetnim kinom tokom 2013. godine.

Uz očekivano prisustvo istinski savršenih Divljanovih pop pesama kakve su „Ona to zna“, „Ljubavi“ ili „Malena“, „Live@Tvornica kulture“ donosi i nekoliko iznenađenja. Jedna je bezvremena „Balada“, legendarnih sarajevskih Indeksa, koja kroz Vladin glas dobija novu dimenziju i dozu osćajnosti, druga je urnebesna „Baba Zumbula“ (autora Kirila Džajkovskog i Darka Mitrevskog), a treća zatvarajuća, upravo pred koncert u „Tvornici“ smišljena i premijerno na bis izvedena, Vladina zezalica „Purger koji kaže bre“.

 „Iako je pesma šala-mala i ona nam govori o Vladi, svetskom čoveku koji se svuda mogao uklopiti i koji je bio najbolji ambasador prostora s kojeg dolazi„, smatra Maks Juričić.

Ukratko, „Live @Tvornica kulture“ je živi album u punom smislu te reči. Veseo i poletan, pun pozitivne energije. Baš kao i ljudi koji su ga stvarali. Vlada, Maks i ostali članovi Ljetno Kino Big Banda – klarinetista Vlade Matulić, stand up bubnjar Buki Filipović, basista Marino Pelajić, harmonikaš Jura Novoselić, čelista  Stane Kovačić, beatboxer Ante Prgin-Surka i perkusionista Radislav Jovanov- Gonzo.

Atmosfera na koncertu bila je jedna od ljepših koje sam doživio u karijeri. Srećom da je to snimljeno„, ocenio je Juričić, pred izlazak CD-a „Live@Tvornica kulture“ krajem marta u Hrvatskoj, posredstvom Aquarius Records-a.

Live sound: Tomislav Noršić

Miks: Surka

Producenti: Max&Surka

Foto: Rudi Uran

  • Prodaja CD-a „Live@Tvornica kulture“ u Srbiji ide preko lanca knjižara „Delfi“, a u Beogradu u prodavicama „Jugoton“ (Nušićeva 27) i „Dallas Music Shop“ (knjižara „Vulkan“, Sremska 2).

MAKS JURIČIĆ: NAJVEĆI DŽENTLMEN ROKENROLA

S Vladom sam doživio puno svirki koje se ne zaboravljaju, počevši od nastupa Filma i Idola u subotičkom pozorištu 1980. kada smo se upoznali, pa ljetne turneje ta dva ‘bratska’ benda koja je uslijedila, koncerata u Kulušiću i bašti SKC-a kada je Vlada bio gost Le Cinema, do nastupa poslednjih godina kada sam ga pratio s  Ljetnim kinom. A koncert u „Tvornici“ prošlog proljeća bio je drukčiji od svih vrhunaca koje smo do tada osvojili. Vlada nas je svojim primjerom povukao da tu večer sviramo i pevamo s uzbuđenjem i veseljem kao da nam je to prvi nastup u životu. Pred sami koncert sam potajno organizirao snimanje, snimka je ostala zaboravljena na nekom disku do dana kada smo trebali imati probu za željno iščekivani koncert u beogradskom Domu omladine, koji smo zbog bolesti morali otkazati. Isti dan smo izvukli snimku i napravili miks bez ulepšavanja i s malo skraćenom set listom da razveselimo Vladu. Dopalo mu se i zajedno smo odlučili izdati to kao live album u proljeće 2015. Nekoliko tjedana nakon što nas je Vlada napustio, na planirani datum album je u izdanju Aquarius records imao promociju u Zagrebu, a Long play je promociju u Beogradu tempirao za Vladin rodjendan 10.5. I ta suradnja hrvatskog i srpskog izdavača je odraz onog što su Vlada i Ljetno kino zastupali – da pravo prijateljstvo i dobru muziku granice i politika ne mogu zaustaviti.

Kad me pitaju što mogu reći o Vladi, sve sam zapravo rekao u najavi na koncertu u Tvornici – „najveći gentleman rock’n’rolla“, podrazumijevajući da ta engleska riječ opisuje čovjeka profinjenih manira, ozbiljnog i duhovitog koji je takav bez obzira na okolnosti. Na muci se poznaju junaci i način na koji se nosio s dramom koja ga je zadesila je vrednije i jače čak i od lijepih uspomena i prelepe muzike koju nam je ostavio. Ljudi koji ga nisu osobno poznavali, mogli su iz njegovih pesama shvatiti kakav je Vlada čovjek – s jedne strane prelepe nježne pesme, a s druge neke od najduhovitijih napisanih na ovim prostorima.

Ne pamtim da je Zagreb ikoga ispratio s toliko suosjećanja i tuge, a sjećanje na veličanstveni oproštaj u Beogradu puni mi oči suzama i više ne vidim pisati. Ostaju prijateljstva i muzika i želja da se okupimo sledećeg proleća i zasviramo Vladine pesme. Ovog proleća Vlada je s nama s albumom „Live@Tvornica kulture“. E pa sretan ti rođendan stari druže! 

PERA JANJATOVIĆ: ROMANTIČNI BUNTOVNIK

Ovog marta hrvatski The Rolling Stone je objavio intervju sa njim. I njegova slika je na naslovnoj strani. Taj magazin je anketirao nas tridesetak novinara sa ex Yu prostora pa smo za izdanje „100 najboljih albuma 1955-2015 – Diskografija svih država Ex YU“ (koje tek treba da se pojavi) pravili ličnu listu. Album Idola „Odbrana i poslednji dani“ ponovo je u vrhu. Posle ovih godina. Posle svega. Jako volim tu ploču još od 1982. godine. I sad sam je stavio na prvo mesto. Zime 1978. godine sam ga upoznao na Gitarijadi u Zaječaru. Izveštavao sam kao saradnik emisije „Veče uz radio“, a grupa Zvuk ulice se takmičila. Sve se tada odvijalo u Domu JNA i oni su odskakali i od tog ambijenta i od ostalih grupa. Bilo je to vreme kada su se muzički još tražili. Veoma brzo, par godina kasnije su se našli i postali Idoli, naš omiljeni beogradski bend. Leta 1986. godine sam u Dubrovniku na Babinom kuku imao mali štand i za turiste pravio imena od posrebrene žice. Bio sam u kampu, u šatoru koji je moj tata ko zna kada kupio od nekih Čeha. Jednog dana sam ga sreo na Stradunu i kad sam mu rekao šta radim i gde sam samo je komandovao: „Pakuj se i dodi kod mene“. Tog proleća država je njegovoj porodici vratila prastaru kuću koju su dedi oduzeli posle rata. U njoj je bio sa pijanistom Sašom Šandorovim sa kojim je upravo pripremao album „Tajni život A. P. Šandorova“. Tih letnjih meseci kroz kuću je prošao ceo Beograd i pola Zagreba. U radnjici u „Lazaretima“ smo kupovali jeftinu uvoznu votku, u bašti brali ljute papričice pa stavljali u flaše i pravili percovku. To je Šandorova naučio njegov profesor u Moskvi. Nije krhko znanje! Jedne noći sam se vraćao sa Straduna, njih dvojica su sedeli u dvorištu, gledali u more i kulu Revelin, a sa kasetofona su svečano grmeli ruski ženski horovi. Kao iz sovjetskih filmova pedesetih godina. Bilo mi je to jako čudno za nekoga sa rok pedigreom. Onda sam seo sa njima, popio par percovki, gledao u more i odlepio. I te ženske horove smo posle stalno slušali i ježili se. I danas se raznežim kada čujem njegovu „Rusiju“. Na albumu „Sve laži sveta“ je na ruskom otpevao „Rodina“. Na koncertima sa Ljetnim kinom su izvodili „Podmoskovskije vječeri“. Bez obzira na zajebanciju sa pesmom „Maljčiki“, on je imao neku dirljivu ljubav prema Rusiji. Pa još tada smo se složili da ne volimo Sovjete, a volimo Ruse. Nedavno je rekao: „Kada slušam svoje pesme svuda ima ta neka ruska harmonija. To je posledica partizanskih pesama koje su u stvari ruske. Mi smo Sloveni i to negde očigledno osećamo.“

 Ima smisla što je slovenački novinar sad kad je pisao o njemu stavio naslov „Prefinjen glas romantične melanholije“. Zime 1996. godine, kada je nakratko došao iz Australije, otišli smo na neku rok tribinu u Bečej. Tada se upoznao sa grupom Eva Braun koja je odrasla na njegovim pesmama. Posle tribine, Eva Braun je svirala a on im se spontano pridružio u par pesama Idola. I to je bilo nezaboravno. Još početkom devedesetih, kada je otišao, nekako sam se pomirio sa tim da ga više nikada neću videti na koncertu. Ali te večeri je bilo jasno da je magija sve vreme bila tu. Onda se na Giletov nagovor reaktivirao, pokrenuli su Old Stars Band, koji je kasnije preimenovan u Nevladina organizacija (tipičan njegov humor, mada je ovom drugom imenu kumovao Dragan Kremer). Snimili su predivan, topao, mada zapostavljen disk „Sve laži sveta“. Pre par godina je počeo da svira sa zagrebačkim gitaristom Maksom Juričićem (još jednim nosiocem spomenice iz 1981. godine) i njegovim Ljetno kino bendom. Ponovo su snimili neke stare pesme u neodoljivim aranžmanima. Ali i novu, nežnu „Samo jednu ljubav imam“. U Hrvatskoj je objavljen disk „Live@Tvornica kulture“ na kome je snimak koncerta koji su on i Ljetno kino odsvirali prošlog aprila u Zagrebu. Na njemu je i pesmica „Purger koji kaže bre“. Iz zezanja su je smislili tog dana, pred koncert. I to je on. Uklapao se na svakom kontinentu, a uvek je bio potpuno svoj. Smiren, ležeran, šarmantan. Maneken za vino kako mi je jednom samoironično rekao.

U ovo vreme vulgarnog samoreklamiranja kada je svaka budala za sebe rekla da je umetnik, pisac, autor, deo kreativnog tima (mo’š misliti) on se jednostavno opisao: romantični buntovnik. Sad kad pišu o njemu kažu da je bio skroman. Ma ne, bio je ostvaren, zadovoljan i okružen ljudima koje iskreno voli. I koji ga obožavaju. Zagrebački novinar Zoran Tučkar je sad lepo napisao: „Ako bi nekom ko je odrastao nakon raspada Jugoslavije trebalo pojašnjavati kako se ponaša ili kako izgleda dragi prijatelj iz Beograda, samo bi pokazali Divljana“. Mislim da je on Darko Kraljić beogradskog pop rok zvuka. Ovih dana ga je neko vrlo pronicljivo uporedio sa Rej Dejvisom iz grupe Kinks. Naš mladi prijatelj i organizator njegovih koncerata Login Kočiški iz Skoplja je napisao „I ne beše dobar, beše najdobar!“ Beše naš Vlada Divljan.

 Vlada, hvala ti za ovaj album, koji nažalost nisi dočekao…

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here